Evropski aki i balkanski mit

Neki dan nam je stigla vest iz Strazbura, francuski je predsednik Emanuel Makron u obraćanju evropskim poslanicima pomenuo i naš region. Kaže se da je „pozvao da se zemljama Zapadnog Balkana da jasna perspektiva pristupanja Evropskoj uniji, zalažući se za “snažnu i nezavisnu Evropu” i novi bezbednosni poredak” Evrope sa NATO u odnosu na Rusiju.“  Takođe je rekao: „Ne smemo se više udaljavati od Zapadnog Balkana (…) Treba od nas da dobiju jasnu perspektivu pristupanja Uniji u razumnom roku“.

Ovo zvuči odlično, da nije bilo nastavka: „On je rekao da Evropa u postojeċim uslovima nije ona koja može primati nove članice, ističući da su neophodne promene u Uniji koje bi omoguċile “brže, jasnije i efikasnije odluke“.

Šta da mi, kao građani tog i takvog Zapadnog Balkana (a meni je draža odrednica Jugoistočna Evropa), razumemo iz ove poruke trenutno najmoćnije evropske političke figure i da li išta znače ove reči?

Moje je razumevanje da ovo nije ništa novo, odnosno da je ovo nastavak neodlučne politike Unije koja zapravo nema viziju šta bi i kako bi sa svojim centralnim geografskim delom. Ono što može da nam ponudi jesu reči podrške i razumevanja, jeste briselski put otvaranja i zatvaranja poglavlja i klastera (kako se to sada zove), i manje više to je to.

Skoro 20 godina od Solunske konferencije, na kojoj je ovoj regiji obećana EU perspektiva, gotovo ništa se nije posebno dogodilo osim što su samo Srbija i BiH van NATO saveza.

EU je te 2003. godine izgledala mnogo bliže, činilo nam se da je TO na dohvat ruke, da nam treba malo pa da uskočimo u to društvo. Danas, tog osećanja nema. Ima više jedne ravnodušnosti, ozlojeđenosti i stida, jer broj ljudi koji u zbiru ne premašuje Pariz sa okolinom ispada veliki problem za Uniju koja bi da se takmiči sa Kinom, Rusijom, SAD.

Sve one priče koje smo slušali decenijama kao da su pale u vodu i jedino što je preostalo jeste da sebi kažemo – da, EU je dobar koncept kao mirovni projakat, kao način da se u vekovima zaraćenoj i krvavoj Evropi uspostavi kakav takav dugotrajni mir, da se proba raditi na stvaranju zajedničkih identiteta (množina nije greška) i da se tako ovo poluostrvo sačuva kao najznačajnije i najbolje mesto za život ljudi na planeti.

I zaista, uspelo je, uz jaku političku volju lidera iz Francuske i Nemačke, finansijsku potporu Amerike i njihovo vojno prisustvo – EU je rođena, ali je nekako i dalje bez identiteta i bez zrelosti. To je formacija koja se menja, koja se transformiše na nivou geografije, ali ne i na na nivou kulture i onoga što svi vole da ističu – vrednosti. EU je kao dete koje je naprasno poraslo, pa su mu sve stvari male, a i nespretno hoda jer ne ume da se navikne na svoje novo telo. Pored toga, to dete oseća da treba još da poraste ali sada bi da to zaustavi i da malo sačeka dok mu se ne sašiju nove pantalone za ovo što ima, dok ne uđe u veće cipele jer su ove pocepane i prsti vire.

Na našu sreću ili nesreću, mi smo tu gde jesmo, geografski, u centru Evrope i izgleda neprirodno da nismo i u centru Evropske unije. Unija bez svog jugistočnog dela izgleda kao kada bi se Teksas odvojio od SAD – velika rupa u sredini. Sa geografijom smo u redu, jer to ne zavisi ni od nas ni od Brisela, ali smo negde nestali sa političke mape i to izgleda ružno i za nas i za njih. Ako je to tako, zašto se TO ne rešava, šta se čeka, zašto se ne napravi barem sistem po kome nećemo biti premium članovi nego neki početni nivo, pa da se vremenom probijamo (kao što je predložila grupa NVO i think-thank organizacija iz Beograda), umesto što stojimo u ovom limbu, stojimo pred vratima kroz koja Unija propušta samo one koji svojim radom i znanjem mogu odmah da doprinesu njenom blagostanju a sve ostale drži vani kao da smo gubavi?

Izgleda mi da je to zbog onoga što je Makron ogolio: EU, na koncu, jeste samo jedan mirovni projekat, način da se „zakopaju sekire“ i da se prividnim blagostanjem građanima pokaže da je vreme ratova završeno i da će mir biti večan i da je samo to važno. A sve ostalo će ostati isto u svim državama pojedinačno. Ono što bi trebalo da poveže države članice, koje ne žele da se odreknu svojih upravljačkih moći, pravdajući to zaštitom identiteta, jesu samo pisma i ličnosti na kovanicama monete koja se koristi u većini država – evru.

Da bi neka zajednica bila zajednica nije dovoljno da svi koriste iste peneze, čini se, tome nas istorija uči, da bi trebalo da postoji neka zajednička priča, neki mit koji bi ujedinio raznorodne narode i nacije. Ta priča, taj san, bi trebalo da bude nešto poput „američkog sna“ koji nas uči da je sve u životu moguće i da neko ko je krenuo sa dna može da bude na vrhu one piramide sa zadnje strane novčanice od jednog dolara. Nema priče, nema mita, nema identiteta. Postoji samo trenutno primirje, „predah između ratova“ kako veli pesnik.

Ako Balkan ima šta da ponudi toj i takvoj Uniji, to su mitovi, to su velike priče i to je san o povratku kući. Problem sa Balkanom jeste što taj basen priča, vrelo identitetskih dilema, niko do sada nije uspevao da poveže sa praktičnom politikom, sa etikom zajednice, pa su ti mitovi bili izvor sukoba a ne povezianja. Ako postoji interes van neke trgovine, van priče o jeftinoj radnoj snazi ovde te dobrim platama tamo, to je da se pokuša EU dati sok „balkanskih mitova“, da ih EU prihvati kao svoje, kao što mi želimo da praksu dobrih zakona, tzv. aki (acquis communautaire) i pravila ponašanja usvojimo ne bismo li „zatvorili poglavlja“.

Čini mi se i verujem, kao neko ko ovde živi čitav život i prati šta se dešava otkad sam za to bio sposoban, i poznaje i ljude i neke od aktera, da samo taj dvosmerni proces može da dovede do nekog dobrog i što bi na pijaci kod nas rekli, održivog sistema. Sve drugo neće ići i biće kao što imamo danas: sarađujemo i verujemo samo u ono što donosi neku zaradu baš sada. A to je em kratkotrajno, em nedelotvorno za većinu ljudi.