Igre identiteta

Koja je moja radnja? Osnovno karikaturalno pitanje koje svaki reditelj čuje od glumca.

Još od kada sam imao 18 godina i počeo da studiram režiju proganjalo nas je pitanje “pravljenja lika”. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu mladom reditelju je usađivan strah od glumaca i njihovog procesa. Kao u svakoj dobroj školi, teorijski smo potkovani, naučeni smo da razdvajamo realističnu i emotivnu glumu po Stanislavskom i Strazbergu od visoko stilizovane glume distanciranog tipa po Brehtu. Film kao medij je sam po sebi zasnovan na podražavanju stvarnosti te se time realističan pristup neguje. Napraviti verodostojan lik počinje od scenarija, ali suština ostaje u glumačkoj interpretaciji koju određeni reditelj oblikuje. Ovo je akademsko stručni aspekt, sveden na osnovno.

Sa druge strane, imamo javnu percepciju glumca i uloga (likova) koje on igra. Kada sklonimo  stručni ugao, ostajemo sa publikom koja je šarenolika. U masi ljudi ne znaju ko su Stanislavski i Strazberg, što je i očekivano. Publika želi odnos i emociju koju dobija od samog filma ili serije, potpomognuto znanjem o samim glumcima. Razumevanje glumca i lika se nekada toliko mistifikuje da to odlazi u kafansku mitomaniju, o tome se priča na jutarnjim programima, pišu se pseudo-biografski eseji. Kada publiku svedemo na bezličnu masu ostaje nam shvatanje glumaca generisano u masovnim medijima. To skoro uvek vodi jednoj tabloidno-zabavnoj šemi prikazivanja ljudi. Ta vrsta prikazivanja podrazumeva naslove skovane u PR agencijama, veštoj samopromociji ili novinarskom učitavanju.… »

Posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime: o jednoj od političkih praksi Žena u crnom

Ženama je, kao drugima istorije, podaren status onih koje su više od neprijatelja, one su neprijatelji iznutra“, napisala je, u svom tekstu „Teoretizovanje pokretljivosti žena“, Svetlana Slapšak.

U patrijarhatu žene se, a naročito majke, povezuju sa smrću. To je na primeru žena u fašizmu objasnila Marija A. Maćoki. Nasuprot njoj, u svojoj knjizi „Uprkos Platonu“, Adriana Kavarero, na primeru Demetre i njene ćerke Persefone, smrt povezuje sa muškarcima, a žene sa životom: “Muškarci, budući isključeni iz tajne darovanja života, nalaze u smrti mesto, koje se budući da oduzima život, smatra moćnijim od samog života.” O odnosu muškaraca i žena u odnosu na život i smrt, u „Drugom polu“, Simon de Bovoar  piše: “Nisu one koje rađaju život, već oni koji ga reskiraju ono što čoveka izdiže iznad životinje: zato je superiornost u čovečanstvu data ne onom polu koji donosi život, već onom koji ga ubija.”

U patrijarhatu, ženama je namenjena uloga onih koje žale. Ali, u patrijarhatu, žensko žalovanje je privatna stvar, rezervisana za četiri zida. I proces žalovanja je uvek žalovanje za svojima. Žalovanje u privatnom. Ženska žalost nije bila rezervisana za javne prostore.… »

Život i spoticanja

Pripadam generaciji rođenoj posle 1992.godine. To znači da mi se uvek može spočitati da nisam bila svedokinja ratova i razarajućih političkih malverzacija koje su, pre svega, trgovale ljudskim životima.

Zemlja u kojoj živim nije savršena ali je osećam svojom. Region u kome se moja zemlja nalazi je ranjen, pun je bola i nerešenih ljudskih sudbina iz prethodnih ratova, a trenutno stanje jasno ukazuje da neće uskoro naprasno postati bolje. Evropa je uvek delovala kao mesto gde svi mi sa Balkana pripadamo, ali nikako tamo da stignemo. Mislim da ne postoji osoba koja ne bi volela da tu izvesnost i sigurnost koju pruža taj život preko živi i ovde.

Kada sam prvi put otišla u Nemačku posetila sam razne muzeje i spomenike koji su bavili prošlošću. Umetnost koja je na najrazličitije načine pričala segmente priče o holokaustu, ljudskim životima, činjenicama i odgovornosti me je uvek ostavljala nemom. Samo gledaš i ćutiš, dok te ono u šta gledaš prožima.

Svaka umetnost je za mene bila angažovana, ali možda je to samo moj lični dojam. Uvek sam imala osećaj kao da svaki njen oblik ili delo pokušava da mi kaže nešto, nešto bitno, nešto što spoznaš samo ako joj dozvoliš da te obuzme. A bila je tako uzvišena i kada je pričala najstrašnije priče.… »

Udruživanje

U januaru 2021. šest glumica optužilo je svog nekadašnjeg učitelja glume Miroslava Aleksića za silovanje i seksualno zlostavljanje. U javnost je prva istupila Milena Radulović, potom joj se pridružila i Iva Ilinčić, dok su druge, znatno mlađe koleginice, izabrale da ostanu anonimne. Pored njihove lične borbe za pravdu, pokrenuta je jedna šira i dalekosežnija, koja se odvijala ne nekoliko frontova. U medijima su se tokom narednih nedelja mogle čuti diskusije na temu samog procesa prijave ove vrste zločina, sudskog postupka, kako se o silovanju izveštava i šta sve silovanje može da bude. Vrlo brzo postalo je jasno da se o ženski strah i sramotu opkorišćava mreža predatora i tabloida u čijem je krajnjem interesu održavanje stanja neznanja i neinformisanosti.

Potaknuta javnom promenom na čijem čelu su pored glumica bile i novinarke, inspektorke, psihološkinje i profesorke, odvijala se jedna nevidljiva, ali masovnija – ona privatna. U danima koji su usledili, tradicionalno ženske prostore kuhinja i salona za negu okupirali su razgovori priznanja, raskopavanja potisnutih sećanja, posmatranja pređašnjih i aktuelnih partnerskih i poslovnih odnosa iz novog ugla. Žene najrazličitijih generacija dolazile su do bolnih, ali važnih, uvida da je neprijatnost koju su pre četrdeset godina osetile kad im je trener ulazio u svlačionicu legitimna; da je silovanje u braku i dalje silovanje, kao i da je neprihvatljivo da te nadređeni na radnom mestu zove “lutko”. Iako je pre slučaja Aleksić javnost bila upoznata sa optužbama za mobing Marije Lukić protiv Milutina Jeličića Jutke, kao i optužbe za silovanje koje je Danijela Štajnfeld iznela protiv Branislava Lečića, na društvenim mrežama se ovaj put pojavio slogan “Nisi sama” upućen ne samo Mileni i njenim koleginicama, već i svim drugim devojkama i ženama koje su u tami i stidu nosile duboke traume zlostavljanja.… »

Građanstvo Evropske unije (EU) – veza prava, ogledalo raznolikosti

U stara vremena, kada su međunarodna putovanja bila malo više od želje, uvijek sam se pribojavala prolaska hodnikom aerodroma koji bi me odveo do kabine za graničnu kontrolu. Moju tjeskobu izazvala je spoznaja da ću negdje duž tog hodnika vidjeti znak koji mi govori da idem u “dugački red”, često rezervisan za one koji prelaze spoljnu granicu Evropske unije (EU), a nijesu građani/ke EU. Zato sam, poput mnogih, EU građanstvo povezivala sa mogućnošću slobodnog putovanja. Tada nijesam znala da EU građanstvo podrazumijeva mnogo više od slobodnog kretanja van granica – da je to bila veza prava koja nadilaze ona koja države pružaju svojim građanima/kama i ogledalo evropske raznolikosti. Kao takvo, državljanstvo EU je zadivljujuće kompleksno, krajnje poželjno i možda nedovoljno cijenjeno ili instrumentalizirano. Kako to?

Građanstvo Evropske unije je uspostavljeno 1992. godine kako bi se definisala prava građana/ki država članica Unije. Njegova suština je usađena u članu 9 Ugovora iz Mastrihta. Zanimljivo je da je, iako je neki oblik evropskih prava u državama članicama razmatran od 60-ih godina, pitanje građanstva EU bilo kamen spoticanja za ratifikaciju Ugovora iz Mastrihta. U junu 1992. godine, Danci su na referendumu odbili Ugovor, što je na kraju dovelo do odredbi u ugovorima iz Amsterdama iz 1997. i Lisabona iz 2007. o posebnoj prirodi građanstva EU kao odrazu pravne i političke arhitekture EU. Pojednostavljeno, iako je građanstvo EU duboko ugrađeno u ovu arhitekturu, ono ne postoji i ne može postojati samo od sebe, već je povezano s nacionalnim državljastvom država članica, kao što je i istaknuto u članu 20. Ugovora o funkcionisanju EU. U tom smislu državljanstvo EU je derivativne prirode. Predstavlja ono što je Rajner Baubek (2010: 848) nazivao “konstelacijom državljanstva” ili “strukturom u kojoj su pojedinci istovremeno povezani s nekoliko političkih subjekata, tako da njihova zakonska prava i obaveze određuje ne samo jedna, već više političkih vlasti”.… »