Traženje izlaza iz magle

Evropska perspektiva zapadnog Balkana je u magli. Magla se spustila na oba kraja puta – Evropa se suočila sa zamorom proširenja i sa podozrenjem gleda ka preostalim državama kojima je obećano članstvo. Mađarski i poljski bauk autoritarnosti, populizma i netrpeljivog konzervativizma se nadvio i nad Balkanom. Ako su centralni Evropljani ovakvi, šta tek možemo očekivati od Jugoslovena, pitaju se oni koji donose odluke i time plaše svoje birače.

Zemlje zapadnog Balkana grcaju u svojim problemima usporavajući reformske procese do besmisla. Neke zemlje, poput Srbije, klize ka ambisu devedesetih. Ko bi uopšte mogao da razmišlja o članstvu u EU kada Vučić vlada nedemokratskim mehanizmima, rušeći ionako slabe demokratske institucije? Kada se u Bosni ponovo spominje rat, čak i ako se mnogima čini da do njega neće doći, te da je reč samo o političkom egzibicionizmu i davanju nerealnih obećanja?

Brojni su razlozi za ovakvo stanje evro-integracija. Proces pridruživanja se pretvorio u administrativnu vežbu čija sadržina ne daje dovoljno koristi građanima. Značajan deo evropske administracije je u ovome video „otaljavanje posla“, iako su zamišljene promene suštinski menjali karaktere post-jugoslovenskih društava. A nakon inicijalnog zanosa i suočavanja sa domaćim otporima, entuzijazam za proširenje je opao. Kao da su najvažniji akteri pomislili da će se pridruživanje desiti kad-tad, i da nema potrebe da se proces promoviše, konstanto razmatra i da mu se kroz razmatranje daje nova snaga. Naprotiv, u nekim zemljama je evropsko postalo dogma, izgovor za brojne mere (i demokratske i nedemokratske) i prazna floskula.… »

After Politics

Crna Gora je sredina između haotičnog i zatvorenog. Većina stanovništva egzistira na ivici siromaštva, politika je dominantna preokupacija, a kultura se smatra nečim izlišnim. Kroz vrijeme smo terorisani politikom, političarima, a trenutno i crkvom.

Viđeni očima stranaca, i  dalje smo ozračeni Jugoslavijom, tako da više nikome nije jasno ni kako se zovemo… Ima i određene šizofrenosti u količini promjene imena  sopstvene domovine: Demokratska Federativna Jugoslavija, Federativna Narodna Republika Jugoslavija, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, i, konačno, Crna Gora. Ipak, za strance smo i dalje Balkan, rjeđe Mediteran. Balkan asocira na rat, a Mediteran na sunce, more i masline.

Ova Vlada je kulturu stavila pod stečaj. Svjedočimo totalnoj dekulturalizaciji. U budžetu za ovu godinu, 0.8% od ukupnih sredstava bilo je planirano za kulturu. Novca nema mnogo, ali makar ga suludo koristimo… Mehanizmi podrške razvoju umjetnosti i kulture u Crnoj Gori dizajnirani su tako da se više računa vodilo o socijalnoj  politici, a sada i ulaganju u crkvu, nego što je bilo interesovanja za razvoj u ovim oblastima. Međutim, ni ta socijalna politika u kulturi nije pravedna niti razumna. Nekima je dato više nego što je realno,  a drugi preživljavaju i svakako treba da se sele. Ako nisu bili u stanju izabrati partiju/crkvu neka onda izaberu drugu zemlju za život.… »

Zlatno doba za fašiste

Kad je legendarni film Luisa Bunjuela »Zlatno doba« počeo da se prikazuje u pariskom bioskopu Panteon, a zatim još šest dana u prepunoj sali Studija 28, tadašnji intelektualni krem Pariza kao i većina građana ćutali su sa nerezumevanjem i neodobravanjem, još nespremni da prihvate ultimativnu slobodu nadrealista.

Desničarska štampa se, logično, obrušila na film, a njihove organizacije opskurnih naziva »Kraljevi kameloti« i »Patriotska mladež« napali su bioskop. Cepali su izložene nadrealističke slike, lomili fotelje, bacali bombe na platno…

U ime očuvanja javnog reda i mira šef policije jednostavno je zabranio film. Zabrana prikazivanja »Zlatnog doba« ostala je na snazi narednih 50 godina. Počeo je da se prikazuje u Njujorku 1980.godine, a godinu dana kasnije i u Parizu. Voleli ga ili ne, razumeli ga ili ne, bez ovog filma ne možete da razumete evropsku kulturu i njeno nasleđe. Nema poštenog filmadžije koji ga nije bar jednom odgledao nakon što je »oslobođen«.… »

„Srpski svet“ kao antievropski projekat

Od početka 19. veka do 2021. godine traje razdoblje stvaranja srpske države, a paralelno sa tim traju i teorijske rasprave o njenom društvenom i političkom uređenju. Dilema o tome kako definisati nacionalni interes kreće od stvaranja moderne Srbije tačnije odmah nakon Prvog srpskog ustanka (1804. godine). Ta dilema je već na samom početku politički podelila Srbiju jer su postojala dva pogleda definisanja nacionalnih interesa – takozvana dilema KOLIKA ili KAKVA država.

Ubrzo nakon Prvog ustanka dolazi i do organizacije prvog središnjeg organa vlasti u ustaničkoj Srbiji, već 1805. godine na Narodnoj skupštini u Borku, gde je izabran središnji organ – “Praviteljstvujušči sovjet”, kao objedinjena izvršna i zakonodavna vlast (nema podele na grane vlasti).Taj centralni organ vlasti napravljen je kako bi se, sa jedne strane, pomoglo voždu Karađorđu da organizuje unutrašnju i spoljnu politiku zemlje i osigura održivost oslobođene teritorije, ali to je bila i potreba velikog broja vojvoda i ustaničkih prvaka koji su u “Sovjetu” videli priliku da ograniče vlast vođe ustanka, Karađorđa Petrovića. Osnivanje “Sovjeta” je podstakao malo poznati Božidar Grujović, doktor pravnih nauka iz Pešte, koji je bio i prvi sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta. To je bilo rađanje državotvorne ideje Srbije.… »

Kako do promena?

Uspešnu strategiju promena čini moć definisanja uverljive i socijalno “zavodljive” platforme za promene, na koju se naslanja umeće kreiranja široke mobilizacije i podrške promenama. Nju nose kredibilni akteri sa energijom, znanjem, integritetom i poverenjem. Gotovo ništa od toga, u regionu ponovo potopljenom u identitetske, nacionalne podele i geostrateške igre koje vuku unazad i bude stare strahove, ne postoji danas.

Ključna strateška dilema jeste – kako do promena ako nema ni dovoljnih demokratskih izbornih uslova, ni dovoljne, sabrane energije protesta? Za razliku od prethodnih demokratskih “obojenih revolucija”, protestne politike danas su obeležene atmosferom u kojoj sve veći broj građana i građanki nastoji da se ogradi od diskreditovanih profesionalnih političara za koje veruju da više ne predstavljaju njihove ideale i interese. Stanje duha dobro ilustruje cinična konstatacija da ako se izborima nešto temeljno menja političari bi prestali da ih organizuju. Posledično, učesnici protesta ne menjaju poredak, već nastoje da odrede granice koje sadašnje ili buduće vlade ne bi smele da pređu.… »