U okviru drugog dana ZAGREBAČKOG PLENUMA – QUO VADIS, BALKAN? u organizaciji Regionalne akademije za razvoj demokratije (ADD) iz Novog Sada, Centra za suočavanje sa prošlošću Documenta iz Zagreba i Centra za građansko obrazovanje (CGO) iz Podgorice, uz podršku Evropskog fonda za Balkan (EFB), jedan panel bio je posvećen analizi uticaja ruske agresije na Ukrajinu i populizma na rast desnice u regionu, a o ovoj važnoj temi su govorili neki od najznačajnijih pisaca, književnika, publicista i novinara iz regiona, dok ga je moderirala Lana Zdravković, mirovna aktivistkinja i publicistkinja iz Ljubljane.
Dinko Gruhonjić, novinar i vanredni profesor Univerziteta u Novom Sadu, ocijenio je da je Srbija već tradicionalno faktor nestabilnosti na Zapadnom Balkanu, a da svoju neslavnu ulogu nastavlja i u uslovima rata u Ukrajini. On je rekao da je “apsurdno govoriti o tome da se na Srbiju vrši pritisak da uvede sankcije Rusiji, budući da je to civilizacijsko pitanje i pitanje zdravog razuma”, te da je poražavajuće što Srbiju uopšte neko mora da pritiska da učini jedinu ispravnu stvar i svrsta se na pravu stranu istorije. Gruhonjić je kazao i da se postavlja pitanje koliko će ti koji vrše pritisak na Srbiju imati strpljenja, uz konstataciju da će situacija u regionu biti sve teža, što duže budu trpjeli takvo ponašanje vlasti u Srbiji. On je ukazao da je trebalo dosta vremena da Zapad shvati koliku zapravo prijetnju Putin predstavlja za stabilnost i mir u cijeloj Evropi i da su ga pragmatični stavovi, koji u prvi plan stavljaju ekonomski interes, skupo koštali. Dalje je dodao da Vučić nije problem Srbije, nego da je on najmanji zajednički sadržalac onoga što Srbija danas jeste i da Srbija suštinski nikada ništa drugo nije ni imala osim autoritaraca i da demokratije, osim u prividu, nikada nije ni bilo. On je mišljenja da Vučić tu situaciju vrlo dobro poznaje i da je radikalština u Srbiji oduvijek vrlo dobro ukorijenjena, baš kao i proruska politika. Ocijenio je i da je “društvo u Srbiji devedesetih godina, baš kao i svako drugo društvo koje proizvodi rat, bilo kontaminirano u svim svojim sferama i 2000. godine se pokazalo da se taj problem ne može lako riešiti, te je nakon 2000. nacionalizam, uz ključnu ulogu koju je zauzela Srpska pravoslavna crkva, tek dobio na zamahu i snazi”. On je rekao da se to očituje i u tome što danas u Srbiji nema jasnog stava o fundamentalnim i civilizacijskim pitanjima, poput genocida, rata u Ukrajini i, čak, Drugog svjetskog rata.
Govoreći o situaciji u Hrvatskoj, novinar i publicista Boris Pavelić rekao je da je “za demokratiju u Hrvatskoj ključno da ljevica u što kraćem mogućem roku iznedri građanski orijentisanog kandidata”. On je ocijenio da je “Milanović prevario svoje birače, radikalno promijenio stavove koje je zastupao i potpuno deinstitucionalizovao instituciju predsjednika”. Dodao je i da mi na Balkanu danas živimo u multiplikovanoj krizi. Nacionalizam devedesetih koji je sam po sebi vrsta krize i koji je raspirio rat, pandemija, dolazeće globalna energetska kriza, klimatska kriza, ekonomska kriza, privredna kriza, nuklearna prijetnja, po njemu, ukazuju na to da bi pokret za ljudska prava na Balkanu trebalo da pokuša da osmisli novi način djelovanja. On je zaključio da se “civilni sektor i sve progresivne snage moraju početi ujedinjavati i djelovati sinhronizovano, najpre lokalno, regionalno, a zatim i globalno”.
Dino Mustafić, režiser iz Sarajeva, rekao je da je “ruska agresija na Ukrajinu ogolila odnose i politike u Bosni i Hercegovini” i da se po ko zna koji put pokazalo da Bosna nema zajedničku spoljnu politiku, da je ona incidentna i zavisna od etničke pripadnosti zvaničnika ili predstavnika Bosne u različitim međunarodnim institucijama. On je ocijenio da “iako gotovo sve stranke u Bosni retorički vode proevropsku politiku, u praksi su te politike antievropske i antidemokratske”. Mustafić je rekao i da je poznato da Dodikove priče o „mirnom razlazu“ nije moguće sprovesti u djelo jer kompozicija, uređenje, način na koji Bosna i Hercegovina funkcioniše ne dozvoljavaju takav scenario. Po njemu, u BiH postoji konceptualna podjela između onih koji se zalažu za prototip etničke demokratije i onih koji žele da se postigne balans demokratskog i etničkog. Mustafić je rekao da je veoma opasna matrica o ugroženosti srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i da, po običaju, od svih tih priča o ugroženosti strada običan narod koji plaća najveću cijenu takvih izjava. Zaključio je da “Bosna i Hercegovina ne može da funkcioniše bez međunarodne supervizije”.
Edvin Ćudić, novinar i borac za ljudska prava iz Sarajeva, rekao je da je Bosna danas država etničkog aparthejda i da u njoj nije bitno da li nešto znate i koliko ste kompetentni nego samo kojoj etničkoj grupi pripadate. Ćudić je stava da pojedini mediji izvještavaju kao da je rat već počeo, da se mediji zloupotrebljavaju i služe etničkoj propagandi, a kao eklatantan primjer toga naveo je televiziju Republike Srpske. On je dodao da su zapadne zemlje priznale Republiku Srpsku, ali da danas postaje sve više očigledno da je Republika Srpska problem Zapadu. Ćudić je kazao i da je danas teže govoriti u Srebrenici u Banjaluci nego što je to bilo pre dvadeset godina, naglašavajući da je u Bosni i Hercegovini socijalistički kolektivitet zamijenjen etničkim.